| IV ЦРНОГОРСКА /
пјесма из1813.године/
Кажи право, од Ловћена вило,
Је л' лијепо погледати било:
Кад владика приморју иђаше,
Чарногорце уза се вођаше?
Три приморска града околио,
И Французе у ње затворио.
Французи се задуго бранише,
Пак најпосле сви се предадоше.
Освојитељ лијепо управља:
У градове начелнике ставља,
Он у Котор собом отишао,
А у Будву Јакова послао,
У град Нови Ђурасовић Васу,
Који 'но је од овдај на гласу.
У Котор се Приморци сазваше
По заклетву тверду учинише,
Реку: слушат до гроба владику
Црногорску и Приморску дику,
Ал' се брзо исти порекоше
И владику Петра оставише
Предадоше Боку од Котора
Без икаква, побре, уговора...
Ђ.......ћ изда браћу своју
Ко Бранковић таста на Косову.
----------------------------
----------------------------
----------------------------
Кад владика виђе издајнике,
Отачаства свога противнике,
Сву је своју подигао војску,
У границу пошо Црногорску
----------------------------
----------------------------
----------------------------
Пошто разби пашу скадарскога
Бушатлију везира силнога,
Чарногорске размакну границе
Баш до Спужа и до Подгорице,
До Мораче, близу Колашина,
Који 'но је јоште у Турчина
И до Куча, крваве Крајине,
Још до Жупе, питоме равнине.
Еј, владико, изворе нам среће!
Дочекао и радости веће?
Испун' Боже, вјерна т' Срба жеље,
Дај достојну м' живот и зачеље! |
Петар I, митрополит Црне Горе, Скендерије
и Приморја, пише, 19. маја 1878. године, руском цару, те вели и ово:
Монарху најсветлији, пружи своју свесилну десницу
са скиптром, прими заједно цијелог народа нашу највећу молбу, услиши вапај
и стењање ојађене дјеце, извуци испод турског ига словеносрпски род.
У посланици архимандриту Арсенију Гаговићу,
од 31. августа 1804. Петар I Петровић Његош, вели и ово:
И не чудите се, мој драги оче архимандрите.
Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога
гонити и у несрећу и у безчест постављати, и што који више ради за добро
општенародње, то се више завист против њега вооружава, која у српском народу,
како и у греческом, гордост царује.
Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1822.
године:
Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину
и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славеносерпскога
народа и мати свијех српскијех цркавах у коју су патријари наши стојали
и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се
по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у оноју светују
обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог
сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.
У писму владике Петра I руском цару Александру,
од 1. маја 1828, стоји:
Цијело хришћанство, сав словенски народ, сљествено
томе и Срби Црногорци чајут благопризнатељнаго озарејнија Матери својеј
и покровитељници моћној Русији и надјејутсја с давни времен јеју Богом
Хранимоју и возвишајемоју улучит своје сушчествованије на земљи.
|
