Приредио Александар Раковић на основу података из докторске дисертације^[1] Александра Стаматовића и фељтона^[2] овог историчара објављеног у "Гласу Црногорца"

Капетан Крсто Зрнов Поповић био је један од вођа Божићне побуне 1919. године, коју су против србијанске династије Карађорђевић подигли зеленаши, присталице свргнутог краља Николе и црногорске династије Петровић Његош. Након угушења ове побуне, Поповић је пребјегао у Италију да би се у јуну 1919. вратио у Црну Гору и почео комитску борбу. 10. децембра 1919, у гласилу црногорске владе у изгнанству, "Гласу Црногорца", Крсто Поповић истакао је важност Црне Горе у Српству рекавши да је "Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове". Међутим, након само неколико мјесеци од доласка, Крсто Поповић се вратио у Италију гдје је у војсци избјегличке владе Црне Горе добио чин командира, а касније и бригадира.

1929. године упутио је из Белгије молбу краљу Александру Карађорђевићу да га ослободи одговорности за братоубилачке сукобе у Црној Гори од децембра 1918. до смрти краља Николе, и у писму му исказао вјерност. У Белгији му је 18. октобра 1929. влада провинције Лијеж, односно полиција за странце, издала пасош, под бројем 9121, са визом под бројем 94. У личним подацима унијетим у пасош, Крсто Зрнов Поповић национално се изјаснио као Србин.

Исте године се вратио у Југославију, добио официрску пензију и живио као пензионер до почетка Другог свјетског рата када је основао своје зеленашке формације, неку врсту милиције у италијанској служби и ступио у борбу против црногорских комуниста. Обиљежје ових зеленашких формација била је црвено-плаво-бијела српска тробојка, коју су такође користиле и четничке јединице у Црној Гори, вјерне династији Карађорђевић. Током рата међу зеленашима је дошло до подјеле те су једни пришли комунистима, а други четницима. Крсто Поповић није пришао ни једнима ни другима. Убили су га комунисти 1947. године.
________
^[1] Александар Стаматовић, Историјске основе националног идентитета Црногораца 1918-1953, Београд 2000.
^[2] Александар Стаматовић, О Српству црногорских зеленаша и федералиста, Глас Црногорца, Подгорица 24. XIX-1. XX 1999.

Молба Крста Поповића Краљу Александру Карађорђевићу

Његовом Величанству Александру
Краљу Срба, Хрвата и Словенаца
Београд

Ваше Величанство,

Кад је непријатељ био коначно потучен 1918. год. тада је и наступио моменат за уједињење Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом и са осталим југословенским покрајинама. У Црној Гори јавиле су се двије политичке струје, које су црногорски народ довеле до оружаног сукоба. Ја као официр иако сам стајао неутрално према једној и другој политичкој струји, чим је наступио оружани сукоб остао сам вјеран светињи заклетве положене Врховном Команданту Њ. В. Краљу Николи и ступио у борбу против оних елемената, које је мој Врховни Командант означио као непријатеље Црне Горе.

Њ. В. Краљу Николи мом Врховном Команданту остао сам вјеран до његове смрти.

Смрт блаженопочившег Краља Николе разријешила ме је заклетве а при томе је Црна Гора постала саставни дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је примила као таква на себе сва права, као и све обавезе.

Усљед тога покорно молим Ваше Величанство, да ме ослободите свих одговорности за вријеме грађанског рата у Црној Гори од децембра 1918. до смрти блаженопочившег Краља Николе и са тим дозволите ми слободан повратак у домовину, према којој имам и обавеза а и мојих права наслијеђених од Црне Горе, која је постала саставни дио Ваше Краљевине.

Вашем Величанству и домовини бити ћу вјеран као што сам био вјеран Њ. В. Краљу Николи и Црној Гори.

Крсто Поповић
Бригадир бивше Црногорске војске

Белгија
23. септембра 1929. год.
________
Оригинали пасоша Крста Поповића и његове молбе краљу Александру су у власништву породице Стојановић са Цетиња