Законик књаза
Данила
установљен 1855.
параграф 92.
Иако у овој земљи нема никакве
друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне
источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живјети и
ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати као и сваки Црногорац и Брђанин
што ужива.
У прокламацији Кучима 1852, књаз Данило вели:
Спомените се, о јуначки народе старије српскије
јунака, како су се они храбро борили, да не робују под турским игом, да
им измет не чини, да им тајин не давају, да им путеве не направљају и коње
проводају.
Немојте да ова моја врућа препорука код вас
погине, јер Србин данас нема никога до Бога и свога брата Србина.
У писму србијанском кнезу Александру Карађорђевићу,
априла 1856, књаз Данило захваљује на послатим уџбеницима:
Дјело ово да служи за залог новог и крепког
братског јединства, које ће бити основ будућој нашој свези братског согласја,
основ бољој будућој срећи једнородног народа српског. Књаз црногорски носи
на скрижали својега срца урезано чувство љубави и преданости не само за
свој народ, већ за све Српство и за све оно, што се српско зове и именује.
Крајем маја 1856. књаз Данило пише Наполеону III о турским зулумима:
Да би нас себи потчинили глађу, они су разјагмили српске земље, отели српско море;
нама остају само стијене и срце, које никада неће клонути.
Књаз Данило поручује србијанском кнезу Михаилу
Обреновићу:
Нека само започне књаз Михаило, ја му са својим
Црногорцима пођох на сусрет, да ослободимо српски народ, па ма ја био у
војсци књаза Михаила прости војник.
