СИНОВИ ОБИЛИЋА

Пропјевала у планину славја,
припијева до три побратима,
три јунака од Горице Црне,
а од Цуцах Томановић Никца,
од Његушах Тома Жутковића,
кнеза Станка од села Предиша:
"3ло вам јутро, сва три побратима,
јево на вас силе и Тураках,
листом Босна и Херцеговина,
али војске тридесет хиљадах,
а пред војском Ћехај-паша млади
око паше тридест капетанах.
На Убле је Чевске починуо,
и велики табор раширио
и бијело попео шаторје.
Оће саћи у Чево крваво
и похарат ломну Гору Црну:
овде вама пријеваре нема,
бијесни су Бошњаци јунаци.
А знате ли, три сокола сиви,
ка се скоро у вино хваљасте
накрај мора у Доброту малу,
на високу Кокотову кулу,
да нијесте гори за јунаштво
од косовске до три побратима."
Кад зачуше три добра јунака,
рече соко Никац од Ровинах:
"Слушајте ме. ооа побратима!
Турци су се посилили љуто
ђе је умро владика Данило,
погинуо Мићуновић Вуче
с побратимом Ђурашковић Јанком.
ђе остала земља без главарах:
већ на ноге, ако бога знате,
да јуначки, браћо, погинемо,
рад слободе и рад отечества,
да причају до послијед људи
за јунаштво до три побратима.
Спомен'те се да смо углавили:
како на нас турска дође војска,
да оћемо, браћо, учинити
што и Милош су два побратима
на Косово те цара убише
и бесмртно име задобише."
Тад скочише на ноге јунаци,
те говоре Никцу побратиму:
"Ха, за бога, Никче побратиме.
да идемо на Убле широке
да под шатор пашу убијемо,
мријет ћемо једном свакојако."
Па скочише до три побратима,
отидоше преко Горе Црне,
док дођоше на Цуцка Меоца:
ту нађоше око црногорски -
бјеше војске петнаест стотинах.
Побратими у војску уђоше,
сва се војска њима ограшила:
они иду тамо и овамо
те по војсци бирају јунаке,
док четрдест другах изабраше.
Сви четрдест вјеру ухватише
на џефердар Никца од Ровинах
да ће убит пашу под шатором,
макар један не унио главе.
Тад се дигли до три побратима.
а за њима дружина остала,
од војске се комат одвојише.
Но дозива Пејовићу кнеже
зове кнеже црногорској војсци
а на име Ђикана сердара:
"О Ђикане, од Чева сердаре.
примакните војску црногорску
широкому Долу Стажерскоме
да будете нама на невољу!"
У Стажер се војска примакнула.
а дођоше до три побратима
на погледу од турске ордије.
Кад виђеше Убле Озринићке.
све је Убле војска ухватила,
свак би река и би се заклео
да нијесу тридесет хиљадах.
него да је стотину хиљадах.
Препали се до три побратима
и њихова дружина остала:
тресу им се пушке у рукама,
и звече им токе на прсима,
сви нијеми сједе ка камење,
погледају тамо и овамо,
како, брате, е оће мријети,
па узимљу жељу од свијета!
Вели соко Никац од Ровинах:
"Црногорци, моји соколови,
немојте се, браћо, препанути,
имам добар биљег од јунаштва:
на мени је устресло тијело,
биће наша ако бог да рука!"
Па дозива Никац из главице,
он дозива у турску ордију
побратима Звиздић Арслан-агу;
"Побратиме, Звиздић Арслан-ага,
срети Никца. побратима твога,
су његово четрдесет другах
све бирана, побре, Црногорца!
Већ је нама кавга додијала
и крвава чета дојадила,
већ смо дошли, мио побратиме,
да се силну цару предадемо
и његову са Босне везиру,
да туримо чете и бојеве,
да крдимо овце у Рудипе."
Звиздић скочи на ноге лагане,
собом узе десет пашајлијах,
срете ага Никца побратима
су његово четрдесет другах.
Хвала богу, браћо. милосноме:
кад уљегли Срби у ордију,
љуто им се посилили Турци,
вељи су им сокак учинили
пут шатора паше босанскога;
свако гледа Никца од Ровинах.
Међу собом говораху Турци:
"Ала. море. негледна јунака,
ама страшна у јунака брка,
страшнијех му токах на прсима!"
У то војску магла притиснула
усред подне, како да се смрачи:
Црногорци пред шатор дођоше,
угледаше пашу босанскога,
око њега босанске бегове,
хитро своје пушке окренуше.
и под шатор ватру оборише.
и убише млада Ћехај-пашу.
око њега другах седам осам,
па пламене ноже повадише.
утекоше кроз турску ордију,
широк им се сокак учинио.
А шта ћу ти дуљит лакрдију:
погибоше тридест и четири:
ту погибе Жутковићу Томо
с побратимом од Предиша кнезом
а шестина само утекоше -
шести бјеше Никац од Ровинах.
и на Никцу седам осам ранах.
Ама они утећ не хоћаху.
но их срете црногорска војска.
а пред војском Ђикане сердаре,
те отеше своје соколове,
на смућене Турке ударише
у широке Убле Озринићке.
А што ћу ти дуљит лакрдију:
од пред подне до мрклога мрака
разагоне и сијеку Турке.
Од Тураках јаде починише,
вељи ками натраг им се врати
те мртвога пашу донијеше;
оставише коње и шаторе
и захиру своју свуколику,
Црногорци, од боја јунаци,
задобише славу и поштење
како су се вазда научили.
Понесоше Никца у Доброту,
те се вида за годину данах:
и соко се Никац излијечи.
и ето га опет код овацах
на Изворе и Кобиље Доле.
 

ПЕТАР БОШКОВИЋ

Паде паша с војском на Дољане,
на Дољане више Подгорице;
ђе пануо шатор разапео,
под шатором ноге прекрстио
и дугачки чибук запалио.
Отлен паша књигу накитио,
а посла је у село Виниће,
у Виниће у Бјелопавлиће,
а на руке војеводи Раду:
"Чујеш мене, од Винићах Раде,
да си с прешом мене на Дољане,
и доведи побратима твога
са Слатине Петра Бошковића,
а дајем ти турску вјеру тврду
ништа Петру учинити нећу."
Кад војводи књига допанула,
ону гледа, другу накитио,
а посла је побратиму своме
у Слатину Петру Бошковићу:
"Бошковићу Петре, побратиме,
хајде, побре, да се састанемо!"
Кад је Петра књига допанула
и видио што му ситна пише,
добра се је коња дохватио,
из Жабљака Омер Ћехајића,
па турскога коња појахао,
и отиде на састанак к Раду,
доклен дође Зети на обалу, -
ал' је први Раде излазио.
Кад се мили стали побратими,
руке шире, у образ се љубе;
но му рече Петар Бошковићу:
"Што си, побре, поручива за ме?"
А Раде му право кажеваше;
но му Петар ријеч бесједио:
"Побратиме, са Винићах Раде,
ја ти тамо не смијем одити,
турске ће ме даве изгубити."
"А не бој се, Петре побратиме,
паша ми је зада вјеру тврду
да ти ништа учинити неће;
но остави коња турачкога,
из Жабљака Омера Ћехаје:
то је паши највернија слуга."
Рече њему Петар Бошковићу:
"Хоћу с тобом, побратиме, поћи.
а бојим се и страх ме је љуто
да срамотно хоћу погинути."
Па скочише оба побратима,
од мејдана коње појахаше,
отидоше низ Бјелопавлиће.
А кад дошли више Спужа града,
ту је Петар коња одјахао,
а отиде пјешке на опанке;
док дођоше на равне Дољане,
пашине их слуге угледаше,
угледаше па их сусретоше
да им приме коње и оружје.
Раде коња и оружје даје,
а Петар је коња оставио,
коња нема, а не да оружје;
под оружјем паши приступио:
не хће паши руку пољубити,
већ прекрсти ноге под шатором.
Док ево ти дава од Тураках,
од Жабљака Омере Ћехаја;
пашину де руку пољубио,
а паши Је ријеч бесједио:
"Хај помагај, пашо господаре,
од крвника Петра Бошковића!
Два је моја брата изгубио,
и јаше ми коња братинога."
Но је паша ријеч бесједио:
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме зато крива наћи нећеш:
једном послах двоје слијепацах
те одоше земљом и свијетом,
док дођоше граду у Жабљаку;
ту их клети похваташе Турци,
бацише их у воду Морачу;
па их моја браћа осветише,
посјекоше браћу Омерову,
и мене су коња даровали.
Могу пребит двоје слијепацах
за два брата Омера Ћехаје,
а за гусле коња Ћехајина;
ја нијесам ништа њима дужан."
Она прође, друга дава дође,
од Турчина Османагић-бега,
од бијеле варош Подгорице:
"Хај помагај. пашо господаре,
од крвника Петра Бошковића!
Вјерну ми је заробио љубу,
Турцима је љуби на срамоту."
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме за то крива нећеш наћи:
мајка јој је ришћаница била,
ришћаница па се потурчила,
њој је ваша вјера омрзнула,
те је она к мене ускочила
и ришћанску вјеру прихватила."
То је паши тврдо мучно било.
Па и трећа дава испанула,
од Турчина бега Лисичића:
"Хај помагај, пашо господаре.
од крвника Петра Бошковића!
Два је моја изгубио сина
и зајмио пет стотин овацах.'"
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме за то крива наћи нећеш.
јер је прва турска зађевица:
први су ми Турци ударили
на Копиљу, пољу пиперскоме,
и мојега изгубили сина -
бољи бјеше од три беговијех,
три стотине зајмили овацах -
боље бјеху но шест беговијех!"
Већ су паши даве дојадиле,
те слугама турски проговара:
"Држ'те, слуге, Петра посјеците!'
Јадан Петар турски не умије,
ма разумје са Винићах Раде,
па говори Петру побратиму:
"Бјежи Петре, главе не унио,
јер ти Турци посјекоше главу!"
"А како ћу, добар побратиме?
Да ја имам соколова крила,
не би перје месо изнијело,
а камоли ноге под јунаком!"
Опет му је Раде бесједио:
"Бјежи, Петре, главе не унио.
узми коња мога ал' пашина!"
Скочи Петар како соко сиви,
а пламена ножа извадио -
од Петра се рамакоше Турци,
пашина је хата откинуо,
па се њему на рамена баци,
па побјеже пољем Загоричем.
Докле Турци коње појахаше,
дотле Петар насред поља дође;
докле Турци насред поља равна,
дотле Петар у Глибавац равни.
Ту се Петру коњиц опучио,
бјежи Петар пјешке на опанке.
Докле Турци дошли у Глибавац.
Петар пјешке више Спужа дође:
ту је коња находио свога,
и добра се коња дохватио,
и утече у село Слатину,
у танку се загворио кулу
су два брата и два братучеда,
су два стрица и су три синовца.
На кулу му ударише Турци,
ма се Петар Бошковићу брани
жестокијем огњем из пушаках.
Бранио се два бијела дана,
бог да знаде предат се хоћаше,
но му виче из планине вила:
"Не предај се, Петре Бошковићу,
е ти иде једна помоћ врућа,
помоћ врућа стотина Пиперах!"
Мало било, много не трајало,
док ево ти Пипери јунаци:
на турску су војску ударили,
но је много војске у Тураках,
разагнаше стотину Пиперах,
а на Петра боље навалише.
Ма се Петар Бошковићу брани,
бранио се два бијела дана;
но су Петру муке одољеле,
бог да знаде предат им се ћаше,
но завика из планине вила:
"Бошковићу Петре, не предај се,
е ти иде једна помоћ врућа,
помоћ врућа, триста Пјешивацах,
а пред њима Никчевић Илија!"
Мало било, много не трајало,
три стотине дође Пјешивацах:
на турску су војску ударили,
но је веља војска у Тураках,
разагнаше триста Пјешивацах,
узгнаше их уз брда камена,
а на Петра боље навалише.
Ма се Петар Бошковићу брани,
два бијела дана без престанка;
муке су му љуте одољеле,
зове Турке да им се предаје,
и од куле врата отворио
да излази на аман Турцима,
но завика изнад куле вила:
"Не предај се, мој соколе сиви,
немој твоје попуштит поштење,
е ти сада иде помоћ врућа,
помоћ врућа од Горице Црне,
баш дванаест стотинах пушаках,
а пред њима српска војевода,
с Чева равна Драшко Поповићу!
Ако ли ми, Петре, не вјерујеш,
ти погледај између Гарчевах:
ето први на воду Сушицу,
они задњи на село Загреду."
Мало било, много не трајало,
Зету воду Драшко прелазио,
у Ждребаник равни улазио;
из плећих су Турке заминули,
и на турску војску ударили...
И како се кољу полагано,
сву је војску тама притиснула
од брзога праха и олова
и од паре коњске и јуначке;
сијевају мачи од појаса,
грме пушке, небо се пролама,
стоји јека многих рањениках,
пролијећу коњи без јунаках,
а јунаци без добријех коњах!
Него Турци плећи обратише,
оћера их Драшко Поповићу
са соколом Петром Бошковићем.
Да ти се је нагледати, друже,
ка се момци грабе на оружје!
А шта ћу ти дуљит лакардију:
од Слатине до Сиге градине
три стотине главах посјекоше,
три стотине коњах уграбише;
од Тураках студен ками оста -
грдна гласа, црнога образа.
Колико је војске црногорске,
сваки носи биљег од Турчина:
неки главу, а неки оружје,
неки води коња седленика.
У Слатину војска коначила
под бијелу Бошковића кулу:
ту их Петар дочекао дивно.
заклао им стотину овновах.
А кад свану и сунце ограну.
подиже се Драшко Поповићу.
а за њиме сва његова војска,
пут крвава Чева на крајину,
пјевајући и пушкам' мећући.
Петар оста здраво у Слатину
и задоби славу и поштење!