Извод из: Јован Милићевић, Црна Гора 1797-1851, Петар I Петровић, Идеја о обнови српске државе
[Историјa српског народа, V-1, Београд 1994, стр. 170-171]

Петар I Петровић Његош се почетком 1807. године, одмах по избијању руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије генералу Михељсону с планом-предлогом о обнови славено-српског царства да би га овај упутио цару Александру. По том плану, Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и "президент" који би морао бити рођени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије.
_____________
Пројект Петра I објавио је још у прошлом веку руски историчар А. Петров у свом делу Война России с Турцией, и то у првом тому, 220-222. Такође, још у прошлом веку, према једном руском извештају, објавио га је М. Драговић, Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске, Споменик 31 (1898) 107. Према Драговићу наводи га и В. Ђорђевић, Црна Гора и Русија, 1784-1814, Београд 1914, 292. И други историчари га приказују, у краћој или широј верзији, као Д. Лекић, Спољна политика, 213-15, Петар I, 159.

План цетињског митрополита (владике) Петра I Петровића о формирању славено-сербскога царства 1807.

[Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, Београд 1999, стр 116]

Према овом плану требало је присајединити Црној Гори Подгорицу, Спуж и Жабљак, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Од тих области планирано је да се образује царевина. У тој царевини предвиђена је митрополија славено-српске царевине, на чијем би челу био митрополит Петар I. Предвиђало се још и место и за три епископа, и то у Задру за Далмацију, у Требињу за Херцеговину и у Котору за митрополитовог намесника. Међутим, ова сугестија митрополита Петра I није наишла на одобрење у Петрограду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона Бонапарте и руског цара Александра и довео је Французе у Боку. Тим је осујећен план митрополита Петра I о стварању једне државе, у којој би била и Црква повећана.

Када су Французи завладали Далмацијом, њихов управник Данило понудио је владици Петру I Далмацију на духовну управу с титулом "патријарха свега српског народа или целог Илирика", за шта би добијао плату од 20.000 франака под условом да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат. Бојећи се да временом не подпадне под власт римског папе, владика је одбио ову понуду. Од овог времена Французи поспешују и форсирају осамостаљивање Српске цркве у Далмацији и Боки. Тиме ускраћују право јурисдикције Цетињској митрополији у Приморју. Због тога се ова митрополија убудуће шири у правцу Брда и Херцеговине, које су Црну Гору сматрале као предводницу за ослобођење. Док је поглед и утицај владике Петра I допирао до Боке, Приморја, Херцеговине и Брда, Његош се све више усмеравао ка Шумадији у којој је тражио ослонац за ослобођење и уједињење.
_____________
Српска православна црква 1219-1969-споменица, Београд 1969.