Историје
Законици
Светородна лоза Петровић Његош
Књижевност
Просвјета
Факсимили старих књига
Бока Которска
Историјска читанка
Родољубље
Студије и чланци
Видео и аудио
Верзија сајта на енглеском језику
Чланци на француском
Ново на сајту
Препоручене везе
Ко препоручује или цитира Njegos.org
Српска ћирилица на Интернету
Српски форум Црне Горе
Хуманитарни кутак
Уводно слово уз збирку докумената
Српство у Црној Гори


Српство је по природи ствари духовни извор и историјска утока патријархалне Црне Горе. И то оне Црне Горе које одавно више нема. Која живи у нашим успоменама, предањима, епским пјесмама и архивским списима. Српство није мит нити заблуда старих Црногораца. Није ни скуп предрасуда наших предака нити митомански начин размишљања и расуђивања наших праотаца. У српској националној мисли уткан је суштински духовни смисао свих ослободилачких ратова које је стара Црна Гора са више или мање успјеха истрајно водила све до гашења своје државности 1918. године. Смисао слободарског духа који је красио и напајао старе Црногорце није био само испуњен настојањем одбране сопствене слободе и националне независности већ је био прожет много ширим и одговорнијим националним завјетом: завјетом за ослобођењем и уједињењем свеколиког Српства у јединствену српску националну државу. Тај узвишени и коначни циљ, крунска мета свих њених ратних напора, Црна Гора није могла остварити због скромних људских и материјалних капацитета. Али за тај суштински завјет предака рађало се, борило, умирало и истрајавало на бојним пољима славе и распећа. На стратиштима Круса, Граховца, Вучјег Дола, Фундине, Скадра, Брегалнице, Гласинца и Мојковца. У име тог завјетног циља генерација, Његош и краљ Никола написали су своја најбоља литерарна дјела и посветили их своме роду. Управо зато је идеал уједињеног Српства недјељив и неодвојив од изворног Црногорства. Управо зато је академик Љубомир Тадић промишљено констатовао да је "аутентично Црногорство у ствари аутентично Српство". Без обзира на њену скромну територијалну величину, улог Црне Горе у обликовању српске националне, црквене и културно-просвјетне историје је изузетан и немјерљив. Несразмјеран њеним реалним моћима. Стога је Св. владика Николај Велимировић са пуним оправдањем рекао: "Без Црне Горе, Српство би било као тијело без костију". Одајући искрено и заслужено признање херојима мојковачке битке, владика Николај је на само њему својствен благонадахнути начин исказао најкраће али и најљепше признање палим јунацима: "Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану". Своју славу, углед и међународно признање Црна Гора је крвљу својих мученима стекла управо истрајавањем на крунском националном идеалу. На оном идеалу који ни до данас није остварен. На идеалу уједињеног, слободног и васкрсавајућег Српства.

Али времена се мијењају и људи у њима. Са побједом социјалистичке револуције 1945. године промовисана је доктрина о црногорској нацији. У име заживљавања нове доктрине, извршена је егзекуција интелектуалног друштвеног слоја који је био духовни носилац српске националне мисли у Црној Гори. Нова доктрина је и формално утемељена на костима невиних. На стратиштима Пасјег гробља, Радовча, Куновог присоја, Техарја, Кочевја, Похорја, Зиданог моста и потом Голог отока и многих казамата широм Црне Горе и Титове Југославије. Методологијом револуционарног терора народ у Црној Гори је присилно истргнут из српске националне заједнице. С протоком времена, српска национална мисао у Црној Гори се гасила. Патријархалну Црну Гору замијенила је нека нова, брозовска Црна Гора која је посве отворено постала њена супротност у свему. Посебно у моралним, духовним и националним начелима. Раскидајући са Српством као националним хоризонтом предака, Црногорци су једновремено раскидали и са православљем као духовном вертикалом својих праотаца. Ипак, Српство је и даље живјело. Потиснуто, понижено и прогањано, али је ипак живјело и преживјело улазак у трећи миленијум. И дочекало свој васкрс. На попису становништва крајем 2003. године око 30% Црногораца се изјаснило у националном смислу као Срби, док се око 60% Црногораца изјаснило да говори српским језиком. Српство у Црној Гори је на Голготи историјске судбине, али се буди и васкрсава.

Бројни историјски извори својим садржајем свједоче о српском националном осјећању предака данашњих Црногораца. Чак и оних који се патолошком деструкцијом истрајно боре против српске националне мисли и против Срба у Црној Гори. Против сопственог, не само државног, него и породичног духовног насљеђа. Али снага историјских извора је неумољива и непоткупљива. И то како оних историјских извора који су публиковани, тако и оних који тек чекају своје публиковање. Цитираћемо само неке од њих. А њих је много. Неизмјерно много.

Просвјетни систем у раздобљу владе краља Николе био је темељито стављен у службу српске националне мисли. Циљ просвјетног система био је да омогући свеобухватну националну интеграцију младих Црне Горе на српском националном осјећању (изузев Албанаца), без обзира на њихову конфесионалну различитост и историјску супротстављеност. То је сасвим разумљиво. И хумано. Српство у Црној Гори није никад било синоним за православље већ је под своје покровитељство окупљало све поданике Књажевине (Краљевине) Црне Горе који су говорили српским језиком као матерњим језиком и који су реално били српског етничког поријекла, без обзира на различитост вјероисповијести. У Упутству управама основнијех школа у Подгорици, Бару и Никшићу, које је главни школски надзорник Стево Чутурило формулисао на Цетињу 20. септембра 1880. године, поред осталог се каже:

"Међу дјецом том ваља успоставити нову моралну свезу, а то је свеза крвног и племенског сродства по крви и језику, по славној прошлости и садашњости заједничкој.

'Србин вјере мухамеданске', 'Србин вјере католичке' или  'Србин вјере православне', то нека буду термини за означење вјерске разлике. Име 'Турчин' да не спомене ни учитељ ни ученик, јер је то име народа и племена татарско-туранског, које у себи нема ни трага од српске крви; и јер су наши речени мухамеданци српске крви и поријекла. Мухамеданска вјера не може никако сметати и не смета Србину, да буде добар Црногорац. - 'Брат је мио, које вјере био', вели српска пословица".

У Читанци за други разред основнијех школа која је публикована 1897. на Цетињу, у поглављу "Име и отаџбина" јасно и недвосмислено се каже:

"Дјецо! Вас је Србин родио, па с тога се ви Срби зовете. То ћете име ви до смрти ваше носити, њим ћете се пред свијетом дичити, и ако ко науми да вам мјесто њега друго какво име наметне, ви ћете онда прије умријети, него то допустити. Ви сте још мали и нејаки; но кад велики и јачи постанете, онда треба много којешта да чините за ваше отачаство, које се о вама брине, да будете срећни у животу.

Кад постанете људи, ви треба да волите ваше отачаство Црну Гору, да све радо чините, што је потребно, да српски народ буде напредан и срећан.

Та мисао треба да вам од сад све једнако буде у памети, ако желите бити достојанствени синови вашијех старијех, који су своју земљу и народ тако вољели да су многи од њих изгинули, док су је од непријатеља сачували".

У истој читанци, у поглављу "Народ у нашем завичају" још се садржајније и одређеније каже:

"У нашем завичају сви људи говоре истијем језиком, баш као и ми. Ми говоримо српскијем језиком, а ко год од матере своје научио, још од малена, српски говорити, тај је Србин. Пошто сви људи у нашем завичају говоре српскијем језиком, то је народ у нашем завичају српски.

Но у нашем завичају не моле се сви људи Богу једанко. Једни иду у цркву, на летурђију, други на мису, а трећи у џамију. Они, што иду на летурђију, то су Срби православне вјере; они што иду на мису, то су Срби римокатоличке вјере; они, што иду у џамију, то су Срби мухамеданске вјере. Сви смо ми браћа, јер говоримо истијем језиком, српскијем, а брат је мио, ма које вјере био. С тога треба да се љубимо и поштујемо, и да смо увијек једно другом у помоћи".

Неопходно је напоменути да ову читанку није написао неки просвјетни радник из Србије већ главни школски надзорник Ђуро Поповић који је рођен на Цетињу 1845. и који се у 57-ој години живота упокојио у свом родном граду 1902. гдје је и сахрањен.

У Земљопису Краљевине Црне Горе "за ученике трећег разреда основнијех школа", који је публикован 1911. на Цетињу, недвосмислено је и језгровито дефинисан појам вјере и народности, о чему се поред осталог каже:

"У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком, а има их око 300.000 становника. Већина су православне вјере, а има их нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српскога поријекла и српске народности...

Црном Гором влада краљ Никола I из славне српске породице Петровић-Његош...

Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.

Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину - све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата."

У приручнику "Лекције из историје српскога народа" који је написао К. М. Костић (Цетиње, 1910) сугестивно је и топло дефинисана српска национална ујединитељска мисао као идеја водиља Црне Горе и њеног народа. У истом се приручнику поред осталог каже:

"Отаџбина се зове она покрајина на земљи, у којој живи народ, који говори нашим језиком, а који је српскога поријекла. Наша отаџбина није само Књажевина Црна Гора, јер у Банату, Сријему, Бачкој, Славонији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Далмацији и Краљевини Србији, Македонији и Старој Србији живи народ који говори српским језиком и који је српскога поријекла. Према томе, све те земље, у којима народ говори српским језиком јесу отаџбина српскога народа".

У Закону о народнијем школама у Књажевини Црној Гори из 1907. године, у првом члану се децидно каже: "Задатак је народнијем школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу." У чл. 26. су поименично поменути наставни предмети који се имају изучавати у основним школама. Међу њима се помињу и предмети српски језик и српска историја, који су још знатно раније са истим и непромјењеним називом изучавани у основним школама у Црној Гори, на шта упућују и сачувана школска свједочанства из тог периода.

У етнографској студији "Ријечка нахија у Црној Гори" (Београд, 1911) учитељ Андрија Јовићевић сасвим одређено и језгровито каже: "Становништво Ријечке нахије је српско и осим Срба нема других народности".

На Цетињу је почетком 1914. године формирано Друштво "Српски соко", чија је правила одобрио и потврдио министар унутрашњих дјела Лабуд Гојнић. У чл. 4. Друштва се поред осталог каже: "Чланом друштва може бити сваки Србин и Српкиња и сваки пријатељ српскога народа, који су навршили 18-ту годину живота, а који нијесу били судски кажњени ради дјела учињених из користољубља или против морала". У чл. 50. истог Друштва каже се: "Службени језик је српски, писмо ћирилицом. Друштвена је слава Видов-дан 15. јуна сваке године".  У сљедећем чл. 51. поред осталог се каже: "Друштвена обиљежја јесу: 1) друштвена застава; српска народна тробојница (црвено-плаво-бијело) од свиле на средини, са обадвије стране, златом извезено С. С, година оснивања 1914, мјесто Цетиње - на штапу црвено обојеном са позлаћеним копљем. Горњи монограм значи "Српски Соко".

У приручнику "Познавање закона" који су Живко Драговић и Љубо Бакић приредили и објавили на Цетињу 1914. године, јасно су и разумљиво разјашњени појмови народ и народност (нација), који у дубљем етимолошком смислу не могу бити третирани као истовјетни појмови. У истом се приручнику недвосмислено каже да "црногорска народност не постоји". Али ако није постојала 1914. године, обликована је само 30 година касније револуционарним насиљем и идеолошким манипулацијама. У поглављу "Народ и државна територија", у истом приручнику, поред осталог се каже:

"Укупни број становништва једне државе, које је везано јединством државне власти, чини народ у политичком смислу, независно од тога, да ли је тај народ једног племенског поријекла или није. Тако н.пр. рече се "американски народ" и под тијем именом треба разумјети све скупа држављане Савезних Држава и ако су по народности веома разнородни. То исто вриједи и за народ француски, њемачки, руски, и т. д. Појам, дакле, "народ", у политичком смислу, не поклапа се са појмом "народност" јер је први појам много шири од другог.

Односно народа наше отаџбине, ми не би никако могли употребити назив "црногорски народ" у смислу народности, пошто су Црногорци по народности Срби, а црногорске народности не постоји. Поред тога, на црногорској државној територији има држављана и других народности осим српске, али им то не смета, да и они, са политичког гледишта, спадају у црногорски народ.

Према овоме, треба добро разликовати појам народ у политичком и етнографском смислу, да би се избјегли штетни, а више пута опасни неспоразуми. Тако н. пр. формулу "Црна Гора је за Црногорце", треба разумјети тако, да се у тој формули страни држављани противуставе држављанима црногорским, а сви црногорски држављани, у њиховом односу према држави, независно од њихове народности, једнаки су и равноправни.

Данашња државна територија Црне Горе је оно земљиште, које захватају њене политичке границе. То је земљиште само дио онијех земаља, у којима српски народ искучиво или у већини живи и које се све скупа називају Српске Земље, премда су политички раздијељене између неколико држава. Од тијех земаља постале су двије независне српске краљевине, које данас постоје: Црна Гора и Србија; трећи дио налази се под Аустро-Угарском Монархијом, а нешто и под Бугарском."

Могли бисмо у бесконачност цитирати објављене и необјављене историјске изворе који свједоче о српском националном осјећању предака савремених Црногораца. Увјерени смо да то није неопходно. Цитирали смо само неколико историјских и литерарних извора који својом упечатљивом и сугестивном снагом чине необориво и трајно српско национално свједочанство патријархалне Црне Горе са светородном лозом Петровића на челу.

У раздобљу од 1990. године до данас интезивно изучавам обимну и разноврсну грађу Државног архива Црне Горе на Цетињу. Након темељног и дугогодишњег научно-истраживачког рада, сабрао сам укупно 150 архивских докумената који чине збирку документарних извора. "Српство у Црној Гори". Већ летимичан поглед на њих, без дубље анализе, евидентно и неумољиво указује да је српско национално осјећање било већинско осјећање народа у Књажевини (Краљевини) Црној Гори. Највећи дио аката припада архивским фондовима Основна школа - Цетиње и Главно школско надзорништво који су похрањени у цетињском државном архиву. Мањи број аката припада приватним власницима, док свега три акта спадају у архивску грађу Цетињске Митрополије. Српство у Црној Гори није импортовано након 1918. године, већ је аутентичан национални осјећај наших предака са црногорског крша, који је опстајао и развијао се посве независно од укупних прилика у Србији и прекодринским српским етничким просторима. Управо зато само три акта у овој збирци припадају раздобљу Краљевине Југославије. Пасошка исправа Крста Зрнова Поповића издата у Белгији 1929. године посебна је тематска цјелина. Осталих 146 аката припадају раздобљу Књажевине (Краљевине) Црне Горе. Испод сваког архивског акта назначен је научни апарат који упућује на архивски фонд, број фасцикле и регистарски број акта или на име приватног власника у чијем се посједу документ налази.

Архивска документација сабрана у овој збирци може се груписати у 12 самосталних тематских цјелина и то:

- три плаката цетињске основне школе са програмом светосавске прославе (из 1889, 1890. и 1907). Неопходно је напоменути да је одлуком књаза Данила 1856. године празник Св. Саве у Црној Гори озваничен као школска слава и да се у школама пуних 90 наредних година прослављао у континуитету све до 1946. године када је одлуком тзв. народних власти престало одржавање светосавских прослава у школама.

- 125 увјерења о превођењу ђака из једне школе у другу насталих у периоду од 1908. до 1917. Њима је прикључено само једно увјерење из 1928. Самим тим, одлучили смо се да публикујемо само она увјерења настала прије уједињења 1918. Иста увјерења састоје се из 12 рубрика у којима су уписани основни подаци о ученику-ци који се преводи у нову школу. У рубрици народност и вјера уписана је искључиво иста формулација - Србин (или Српкиња) православне вјере. Црногорске народности уопште нема. Посебно је интересантно увјерење ученика основне школе у Подгорици Алије Маљевића, који је 1911. уписан у основу школу на Цетињу. Маљевић је уписан као Србин мухамеданске вјере. Исто увјерење јасно показује да Српство у старој Црној Гори није било синоним за православље већ много шири појам, који је осим православаца обухватао и католике и муслимане којима је српски језик био матерњи и који су знатном већином били српског етничког поријекла. Сва увјерења публикована у овој збирци налазе се у архивском фонду Основна школа - Цетиње, који је смјештен у Државном архиву Црне Горе на Цетињу.

- 11 школских свједочанстава из периода Књажевине (Краљевине) Црне Горе. Народносна припадност на њима није уписана. Али су зато међу осталим наставним јединицама уписани предмети српски језик и српска историја, који већ самим националним именом недвосмислено указују на српско национално утемељење старе Црне Горе. Десет ових свједочанстава похрањено је у цетињском државном архиву, док се свједочанство будућег бригадира Петра Мартиновића (из 1891) налази у приватном власништву.

- два школска свједочанства ученика богословско-учитељске школе Мића Љесара из Његуша (из 1909. и 1912), који је уписан као Србин православне вјере. Иста свједочанства налазе се у приватном власништву породице Љесар са Цетиња.

- службенички лист учитеља Мића Љесара из раздобља Краљевине Југославије.

- пријавни лист за упис ученика Богића Ђукића у први разред цетињске гимназије из 1910. Исти акт налази се у приватном власништву госп. Ранка Ђукића из Подгорице. Ђукић је уписан као Србин православне вјере.

- крштеница Драга Ралевића из 1918. Исти акт похрањен је у архиву Цетињске Митрополије у фонду Парохија цетињска. Родом из Калудре код Берана, Ралевић је уписан као Србин православне вјероисповиједи.

- службени лист и кондуита војводе Стева Вукотића из 1913. У овим исправама војвода Стево је уписан као православни Србин. Исте исправе налазе се и у приватном власништву породице Вукотић са Цетиња.

- допис Друштва Српски Соко из Цетиња управитељу основних школа на Цетињу од 13. јуна 1914. Сам садржај за себе довољно говори. Није га неопходно коментарисати. Допис је похрањен у цетињском државном архиву, у фонду Основна школа - Цетиње.

- службенички лист свештеника Богдана Церовића из 1926. Иста исправа похрањена је у досијеу истог свештеника у архиву Цетињске Митрополије.

- писмо командира Николе Ковачевића митрополиту Митрофану Бану од 13. јула 1902. Исто писмо пронашли смо у архиву Цетињске Митрополије.

- пасошка исправа бригадира Крста Зрнова Поповића издата 18. октобра 1929. од белгијских власти у Лијежу (Белгија). У рубрици de nationalite уписано је Serbe. Недвосмислен документарни доказ да се Крсто Зрнов Поповић као присталица суверене Црне Горе са династијом Петровића на челу национално осјећао као православни Србин. Иста исправа налази се у посједу породице М. П. Стојановића са Цетиња.

Документарни извори у овој збирци чврсто су и неподмитљиво свједочанство српског националног опредјељења старих Црногораца. То је барем јасно свима онима који држе до историјске истине и духовног насљеђа праотаца. А оним који кривотворе историју сопствене земље зарад личних, политичких и материјалних интереса можемо узвратити ријечима творца савремене писмености, Вука Стефановића Караџића: Зло је кад неко не зна, а учити се не да. Њима је узалуд говорити. За њих је било какав доказ који противуријечи њиховој антисрпској идеологији безвриједан и неприхватљив. Али историјска истина утемељена на мноштву извора и документарних доказа не може се промијенити.

Криза духовног идентитета и нови расколи све више угрожавају опстанак Црне Горе и њеног народа. Као да је слутио долазак овог злодоба на размеђи другог и трећег миленијума Матија Бећковић је руковођен интуицијом свог пророчанског духа одавно записао:

Умрла је стара Црна Гора
и без ње се муче Црногорци.
Па никако да и они помру.
Помријеће, но ће прије тога
себе и њу мртву обрукати.

Да ли ће се ово злокобно пророчанство испунити до краја, зависи од нас самих. Од сваког појединачно. Спасење и препород Црногораца могућ је искључиво на друштвеном систему провјерених вриједности, на православној духовној вертикали и српској националној хоризонтали. На помирењу са својим прецима. На општенародном покајању и измирењу са Господом и својом распетом савјешћу. У противном, изгубићемо се у дукљанским беспућима, маглама, и недоходима. А у њима и Црна Гора као наша држава и ми као њен народ.

Стога је основни смисао документарне збирке "Српство у Црној Гори" да својим садржајем пружи барем скроман допринос духовној и националној обнови колективне народне свијести у Црној Гори. Јер без темељне културне и духовне обнове и ослобођења од нагомиланих идеолошких предрасуда и заблуда нема будућности ни Црној Гори ни њеном народу. Само на истини, а не на обмани, могуће је изградити друштво које свом народу гарантује стабилну и перспективну будућност.

Цетиње, на Петров-дан 2004.

Предраг Вукић, проф.

Документа